Kao i na karti Zvezda, junak nije na karti. Njegov ego intelekt (um), još uvek potopljen, čak je zaronio dublje u depresiju jer na ovoj slici se ne pojavljuje ni jedna ljudska figura da mu pomogne da se suprotstsavi tami. Psihološki, to znači da je izgubio kontakt sa svakim aspektom njegovog ljudskog sopstva. Potopljen u carstvo životinja, on je u potpunosti zaronjen u vodenu nesvesnot kao i praistorijske ribe zarobljene u mulju. Ne pojavljuje se ruka koja će mu pomoći da ga izvuče odatle; nema zvezde vodilje koja će mu osvetliti nebo. Ovo je najdepresivnijij trenutak na njegovom putovanju.
Ovde vidimo dve biljke u duplikatu, kao i dva psa, dve kule, ponavlja sebmotiv "blizanca", koji kao što smo videli, označava dolazak novog sadržaja pojavljujući se po prvi put iz nesvesnog. Tlo s druge strane vode je zaista nova zemlja, strana zemlja do sada nepoznata i neistražena. Da bismo opisali to mesto užasnog terora zahteva veliku hrabrost. Junak mora da se suprotstavi nag i sam. Ostavljajući iza sebe poznati svet, on mora da ide napred slepo, bez sigurnosti da će stići do zlatnih kula koje ga mame.
Ovo je junakov trenutak istine, vreme mučenja i molitve. Iskustvo prelaska je poznato svima koji su preši put samoostvarenja. Mistici ga zovu "Tamna noć duše". U mitovima i legendama pojavljuje se kao "Putovanje po noćnom moru." Junak, poput Jone na trbuhu kita mora da savlada čudovište koje može da proždere njegovu svest i drži je zarobljenu. U psihološkoj terminologiji, to simbolizuje pobedu nad proždrljivim aspektima nesvesnog, koji bi u protivnom progutali ego svesnost, što bi rezultiralo psihozom. Junak, u potrazi za individuacijom, ne može da predje iz zemaljske ego usmerene stvarnosti u zemlju besmrtnog sopstva dok ne osvoji svoju instinktivnu stranu i ne dovede je u stanje svesti. Ignorisana ili savladana, junakova animalna priroda može da se okrene protiv njega i iskida njegovu svesnost koja raste.
Alhemičari su učili da je čovekov zadatak bio da spasi prirodu. Oni su osećali da je stvaranje ostavljeno nedovršeno, i čovek mora da završi posao koji je priroda ostavila nezavršenim. Oni su osećali da ne samo čovekova bestijalna unutrašnja priroda, već i zveri u spoljašnjoj realnosti gledaju u njega tražeći spasenje. Za alhemičare, čak i beživotni predmeti zovu čoveka da ih spasi.